Makarski SDP u slobodnom padu…

U kultnoj makarskoj kavani, uz kavu koja se odavno o’ladila i pogled prema rivi, sidila su dva veterana SDP-a. Jedan od njih, barba Vladimir — nazvan po poznatom sovjetskom revolucionaru i državniku — gledao je prema prolaznicima ka da pokušava pronaći barem trag stare partijske discipline. Do njega barba Jozo, nervozno vrteći ključeve od starog Stojadina, samo je klima glavom

“Je li ti vidiš ovo, Vladimire moj?” — promrmlja Jozo.
“Partija je postala ka samoposluga. Ulazi ko oće, izlazi ko oće, a o socijaldemokraciji znaju koliko ja o influencerima.”

Vladimir je duboko uzdahnija, podiga naočale, onako starinski, revolucionarski.

“Sićamo se mladih SDP-a… Meri Glavine, Mate Letice, Pere Peke, Viki Puharić, Dina Beroša, Prodana, braće Rafaneli… To su bila dica koja su imala poštovanje prema ljudima, prema radu i prema onima prije sebe. Znalo se da politika nije samo funkcija nego i karakter.”

Jozo odmahnu glavom.

“A danas? Danas ti u gradski odbor ulaze ljudi koje bi stari članovi nekad držali na promatračkom roku najmanje pola godine. Sad samo prođu kraj prostorija, slikaju se za Facebook i već sutra eto funkcije.”

“Najviše me boli,” nastavi Vladimir ozbiljno gledajući prema moru, “šta su kriteriji postali lakši od računa za kavu. Nekad si mora proć teren, kampanju, kišu, lipljenje plakata u tri ujutro. Danas je dovoljno imat broj mobitela pravog čovika.”

Jozo otpije gutljaj pa se nasmije kiselo.

“Pa zar je SDP pa na takve grane da regrutira delikvente i rehabilitirane desničare? Ljude kojima su ideologija i socijaldemokracija strani ka snig u kolovozu?”

Vladimir podigne obrvu.

“A tek afere… Svaki tjedan nova priča. A narod gleda i pita se je li ovo još SDP ili improvizirana politička agencija za spašavanje tuđih karijera.”

Nakon kratke tišine Jozo tiše doda:

“Da nije žalosno, bilo bi smišno.”

Vladimir tada prvi put podigne glas.

“Ma nije problem ni greška ni poraz. Problem je kad više niko nema srama. Kad oni koji su jučer ismijavali ideologiju danas glume najveće socijaldemokrate. Kad se stranka vodi bez osjećaja za ljude zbog kojih je nastala.”

“Znaš šta je najtužnije, Vladimire?” — upita Jozo.
“Šta?”
“Šta danas više ne znaš je li teži statut stranke ili pojedina prezimena.”

Vladimir se samo nasmija ispod brka.

“A kad članovi počnu šaptom pričat o težini prezimena, a ne o težini ideje… onda znaš da je partija izgubila vagu.”

U tom trenutku kraj njih je prošla grupa novih, svježe učlanjenih “socijaldemokrata”, s mobitelima u ruci i pogledom prema idućim izborima, a ne prema ideologiji.

Barba Jozo je samo odmahnuo rukom:

“E moj Vladimire… nekad se u Partiju ulazilo zbog uvjerenja. Danas se ulazi ka u supermarket — uzmeš kolica, pokupiš funkciju i izađeš bez da znaš šta si zapravo kupija.”