Satira — razgovor i likovi za stolovima Arbuna su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i osobama je… a pogađajte…
Sidila dva člana Arbuna, gledala prema Peškeri i trljala oči. Jedan skinija naočale, drugi ih stavija. Rezultat isti: obojica oduševljena, samo se još nisu dogovorili čime.
— Ja, prika, stvarno ne razumin zbog čega se diže ovolika buka oko Peškere. Pogledaj lipote! Urbani park za sve dobne skupine!
— Nego šta! Mladi će ovde dočekat starost, a stari se nadaju dočekat završetak. Svaka generacija ima nešto čemu se veseli.
Prvi otpije gutljaj i pokaže prema travi.
— A vidi trave! Zazelenila ka na Wembleyju! Još samo da istrči engleska reprezentacija.
— Za ove pare mogla bi istrčat i ostat održavat travnjak.
— Ma izgleda ka milion dolara!
— Ups, eura — ispravi ga drugi. — To je naša tarifa. Nemoj nan sad rušit’ standard s dolarima.
Sa susidnog stola javi se treći, čovik koji je dotad šutija, ali nije moga podnit da se milijuni spominju tako površno.
— Kakav milion, ljudi moji? Priko osam milijuna se spominje za ovaj projekt! Po novinskom zbroju rebalansa, osam milijuna i šeststo tisuća. A vi ga procijenili na jedan! Nemojte da vas čuje gradonačelnik, ispast će da ste mu obezvrijedili investiciju.
— Dobro, di je onda ostalih sedam?
— Polako. Ne možeš ti sve vidit s jednog stola.
— A još nije ni kraj?
— U nas ti kraj projekta dođe ka velika riba. Svi su čuli da postoji, ali je malo ko vidija.
Dvojica ponovno pogledaju park, ovaj put ozbiljnije. Kad znaš koliko se milijuna vrti oko njega, nije pristojno gledat ga samo jednim okom.
— Sad mi je jasnije zašto je za sve dobne skupine — zaključi prvi. — Dica gledaju travu, odrasli računaju, penzioneri se krste.
— A turisti slikaju.
— Oni jedini ne znaju koliko je koštalo. Zato im fotografije ispadnu bez trešnje ruku.
Razgovor se onda, kako i priliči ozbiljnoj sjednici bez dnevnog reda, prebaci na Franju Tuđmana. Spomenik je premješten pedesetak metara unutar Peškere, bliže ulazu s rive, uz gradsko obrazloženje da se bolje uklapa u uređenje parka.
— Vidiš, i Franjo je prominija adresu — kaže prvi. — Čovik od bronce, a pokretniji od cilog projekta.
— A naš Stipe Kotarac, kako ti kažeš, da blagoslov i zahvaljiva Paunoviću.
— Lipo je to. U Makarskoj više nije dovoljno premistit spomenik. Triba organizirat i zahvalnost šta se sad nalazi tamo di prije nije bija.
— Još će Franji u ruku stavit potvrdu o prebivalištu, da ga drugi put lakše pronađu.
Tad se oglasi četvrti, koji je dotad strpljivo sluša i očito sprema vlastito urbanističko rješenje.
— Ja bi Franju stavija na Spomenik revolucije. I on je bija revolucionar. A doli bi tribalo stavit nekoga od simbola Makarske i Arbuna. Nekoga našega, da čovik zna di je doša.
— Koga bi ti?
— Ribara. S udicon, kapon i praznom sićon.
— Zašto praznom?
— Da bude autentično. Ribu je pustija jer nije bila po miri, a kad je vidija cijenu parka, pustija je i suzu.
— Ja bi stavija člana Arbuna kako čita troškovnik — predloži treći.
— To nije spomenik. To je horor.
— Onda samo veliku udicu.
— E, to bi bilo pošteno. I ispod natpis: „Za sve koji su zagrizli.“
Za stolom nastane kratka tišina. Pogledaju travu, staze, spomenik, pa opet travu. Wembley, nema šta. Samo bi Englezi ovde, prije utakmice, morali odigrat dvije sjednice Gradskog vijeća i usvojit rebalans.
— Ma neka je nama park lip — pomirljivo će prvi. — Ne triba sve gledat kroz novce.
— Tako je — potvrdi treći. — Zato ti i govorim da gledaš travu. Ako pogledaš račun, pokvarit ćeš sebi popodne.
Konobar donese račun za piće.
Četvorica ga pregledaju ka komisija za javnu nabavu.
— Ko će platit? — upita konobar.
— Stavi zasad milion — kaže prvi. — Ostalo ćemo kad proširimo obuhvat na susidni stol.
Zašto je ovo koštalo toliko para ???